Posebna pohvala žirija na natječaju za kratku priču 19. Festivala europske kratke priče.
Godina je 2521. Razina mora se podigla i poplavila obalne gradove pa tako i Split. Nije baš bajno, ali se preživljava. Zovem se Adrian. Kada mi je dosadno ronim oko Dioklecijanove palače. Većina ljudi iz mog razreda to radi ovih dana.
„Hej, mama“, pitao sam, „mogu li ići roniti po Dioklecijanovoj palači?“ „Pa stalno si tamo“, kaže mama, „zar ti nikad ne dosadi?“ „Pa mislio sam ići s nekim prijateljima možda“, rekao sam. „Lijepo je da imaš prijatelje“, rekla je, „vrati se doma na ručak!“ „OK, mama, budem“, rekao sam, uzeo opremu i izašao.
No – baš i nemam prijatelje. Ima nekoliko ljudi u razredu koji su ljubazni prema meni, ali sumnjam da se žele družiti sa mnom. Kada sam napokon došao tamo izgledalo je kao da nikoga nema. Prevario sam se. Tamo su bili Petar i njegova banda. Oni su bezobrazni prema svima. Na brzinu sam se obukao u nadi da me nisu spazili. Ponovno sam se prevario. Baš kad sam bio spreman skočiti, Petar je stao iza mene i gurnuo me. Svi su se počeli smijati. Htio sam izbjeći bezobrazne komentare pa sam samo nastavio roniti.
Dioklecijanova palača sada ima stanovnike. Više od pedeset vrsta riba koje su si izgradile trajne domove, a po dnu ima mnogo ježinaca i rakova. Kažu da te ribe nisu nastanjivale Jadran kakav je bio nekad, ali mi je još djed pričao o njima, pa meni i nisu baš nove. Roneći uz jedan zid, slučajno sam se zabio u Petra koji se pojavio niotkud. Unatoč njegovoj masci, vidio sam da je jako ljut. Gurnuo me uza zid i lupio u trbuh. Bilo je bolno, iako smo bili pod vodom. Odlučio sam da mi je dosta za danas pa sam izronio.
Doma sam došao taman na ručak. „Bok, mama!“ rekao sam, ali se nitko nije javio. Našao sam mamu u kuhinji kako priča s tatom i cijedi tijesto. Vidjela me, izvadila slušalicu iz uha i rekla: „Bok, Adriane, jesi se lijepo proveo? Ajde, operi ruke, sad će ručak.“
Odnio sam opremu u sobu, oprao ruke i sjeo za stol. Bolonjez, moje najdraže jelo. Malo me oraspoložilo. Htio sam joj reći što se dogodilo, ali ju istodobno nisam htio opterećivati.
„Jesi li dobro, Adriane?“ zabrinuto je pitala mama. „Naravno, mama“, odgovorio sam, „zašto pitaš?“ „Pa nekako si tih“, rekla je. „Samo sam jako gladan“, odgovorio sam, „a bolonjez mi je najdraže jelo.“ „Dobro onda.“ rekla je, „Dobar tek.“ „I tebi“, rekao sam punih usta. Nakon ručka sam otišao u sobu.
Kad bi me Petar maltretirao rekao bih to bratu ili sestri. No moj brat sad živi na Tesli, jednoj od svemirskih postaja u Zemljinoj orbiti i radi u održavanju, a sestra mi je trenutno u Parizu. Ne želim baš da cijela NASA sluša moje probleme tako da sam se odlučio javiti sestri. Ona rijetko provjerava komunikator, no svejedno sam poslao poruku.
„Bok, Ariana. Nadam se da si dobro. Htio sam razgovarati s tobom.“
Na moje iznenađenje odmah je odgovorila.
„Bok, malac! Ja sam ok, ali ti očito nisi. Što te muči?“
„Ima jedan dečko u razredu koji je bezobrazan prema svima. Danas kad sam ronio me pritisnuo u zid i lupio u trbuh. Bili smo pod vodom, no svejedno me boli.“„Jesi rekao mami?“
„Ne. Ne želim ju opterećivati.“
„Trenutno ti ja ne mogu pomoći jer nisam doma. Ali sam sigurna da to možeš reći svojim prijateljima i da će ti pomoći.“
„Nemam ja prijatelja.“
„Ma daj! Sigurno imaš jednog prijatelja. Pa nije moguće da su svi u razredu bezobrazni prema tebi.“
„Pa Marko i Luka su ljubazni prema meni, no sumnjam da se žele družiti sa mnom.“
„Gluposti. Sutra u školi im priđi i počni s njima razgovarati. Sigurno imate mnogo toga zajedničkog. Ako imate, pozovi ih van. Javi mi sutra kako je prošlo. :)“
„Budem. Hvala, Ria! :D“
Sutradan sam prišao Marku i Luki pod odmorom. Ispostavilo se da je Ria bila u pravu te da zaista imamo puno toga zajedničkog. Također se ispostavilo da nisam jedina Petrova žrtva. Tijekom cijelog tjedna smo skupa išli van, zajedno pisali zadaću ili išli kod nekoga. U subotu sam ih pozvao da idemo zajedno roniti po Dioklecijanovoj palači. Kada sam se vratio doma, poslao sam poruku Ariani.
„Ria, bila si u pravu. Marko i Luka su jako zabavni i imamo mnogo toga zajedničkog. Cijeli tjedan smo se družili i sutra idemo zajedno roniti po Dioklecijanovoj palači.“
„Super! Zaista mi je drago. Tko zna, možda vam se uskoro priključi četvrti mušketir. Pošalji koju fotku sutra. ;)“
„Budem! 😀 Hvala još jednom! 🙂 I pojma nemam što je mušketir.“
„Da pročitaš nešto iz prošlog tisućljeća, možda bi i znao. :)“
„Jako smiješno Ria. Osim toga, Dioklecijan je stariji. Ha!“
Sljedećeg sam dana bio jako uzbuđen. Išao sam pitati mamu mogu li ići, no na šanku sam vidio poruku koja je glasila: „Tata i ja smo otišli kod tete, završila je u bolnici, idemo joj pomoći s robotima na farmi. Nema nas cijeli vikend. U frižideru ti je bolonjez, skuhaj si tijesto, a kad ćeš ići roniti budi pažljiv. Voli te mama! :)“
To! Pojeo sam doručak na brzinu, uzeo opremu i krenuo. Dečki su već bili tamo. Kad smo se obukli, opet je došao Petar sa svojima. Zaista sam se nadao da nas neće gurnuti jer Marko i Luka nikada prije nisu ronili s bocama s kisikom. A kada sam i ja probao prvi put ulazio sam polako, nisam skakao. Svejedno su nas gurnuli. Srećom, Luka i Marko su se brzo naviknuli na boce. Ronili smo dublje. Htio sam im pokazati apsolutno sve. Jako smo se zabavljali. Kada smo došli do prostorija koje su nekad služile kao tamnice vidjeli smo da se Petar potukao s nekim iz svoje bande. Gurnuo je Petra na zid. Onesvijestio se i boca s kisikom mu je bila oštećena. Cijela njegova banda je samo otišla. Koliko god Petar bio bezobrazan, morali smo mu pomoći. Primio sam ga i izveo na površinu. Marko i Luka su mi pomogli da skinem opremu s njega. Bio je onesviješten, no disao je. Čekali smo da se probudi i kad smo vidjeli da je dobro smo otišli doma.
U ponedjeljak u školi nam je prišao Petar i rekao: „Čuj, stari, hvala što si me spasio. Zanimalo me želite li možda na sladoled poslije škole?“ Rekli smo da može. Tko zna, možda se mušketir postaje preko sladoleda.
